<p>
<span style="font-size:14px;"><span style="font-family: verdana,geneva,sans-serif;">Замислите, децо, једно велико море<br />
и на том мору једну велику лађу,<br />
и на тој лађи округле прозоре<br />
и на једном прозору - принцезу Нађу.<br />
<br />
Замислите, онда, то исто велико море<br />
и на том мору исту велику лађу<br />
и на лађи исте округле прозоре<br />
и на другом прозору - разбојника Кађу.<br />
<br />
Замислите онда - бура иде,<br />
ветрова фијук, и таласи -<br />
- и један талас принцезу скиде<br />
и поче млади живот да гаси.<br />
<br />
Страхом и болом обузет,<br />
појави се отац принцезин<br />
и рече:<br />
- Онај биће ми зет,<br />
ко спасе млади живот њезин!<br />
<br />
Замислите сада - пуна лађа,<br />
све официри, принчеви, генерали ...<br />
И сви ћуте ... сви дрхте ...<br />
Само Кађа скочи - и море га зали!<br />
<br />
Кађа извали страшну псовку<br />
на рачун ветра, на адресу живота,<br />
на име мора;<br />
Избеже смрти мишоловку<br />
и спасе принцезу из валова.<br />
<br />
Замислите онда,<br />
отац тај - краљ сигурно,<br />
а цар - вероватно,<br />
подиже Кађу у загрљај<br />
и пољуби га ноншалантно.<br />
<br />
"Ово је кћер моја,<br />
а жена ваша,<br />
принцеза мила, Нађа."<br />
<br />
"А ја сам, с допуштењем,<br />
извините на сметњи - разбојник Кађа!"<br />
<br />
Умири се море ...<br />
Затаји ветар ...<br />
Стаде лађа ...<br />
<br />
Пуни страха,<br />
пуни стрепње,<br />
препуни језе,<br />
сви гледаху у правцу принцезе.<br />
<br />
"Драги Кађа", рече бледа принцеза,<br />
"Ја сам ваша Нађа!<br />
...<br />
Извините, тата,<br />
на овом свету, свашта се догађа."</span></span></p>
