Замислите, децо, једно велико море
и на том мору једну велику лађу,
и на тој лађи округле прозоре
и на једном прозору - принцезу Нађу.
Замислите, онда, то исто велико море
и на том мору исту велику лађу
и на лађи исте округле прозоре
и на другом прозору - разбојника Кађу.
Замислите онда - бура иде,
ветрова фијук, и таласи -
- и један талас принцезу скиде
и поче млади живот да гаси.
Страхом и болом обузет,
појави се отац принцезин
и рече:
- Онај биће ми зет,
ко спасе млади живот њезин!
Замислите сада - пуна лађа,
све официри, принчеви, генерали ...
И сви ћуте ... сви дрхте ...
Само Кађа скочи - и море га зали!
Кађа извали страшну псовку
на рачун ветра, на адресу живота,
на име мора;
Избеже смрти мишоловку
и спасе принцезу из валова.
Замислите онда,
отац тај - краљ сигурно,
а цар - вероватно,
подиже Кађу у загрљај
и пољуби га ноншалантно.
"Ово је кћер моја,
а жена ваша,
принцеза мила, Нађа."
"А ја сам, с допуштењем,
извините на сметњи - разбојник Кађа!"
Умири се море ...
Затаји ветар ...
Стаде лађа ...
Пуни страха,
пуни стрепње,
препуни језе,
сви гледаху у правцу принцезе.
"Драги Кађа", рече бледа принцеза,
"Ја сам ваша Нађа!
Извините, тата,
на овом свету, свашта се догађа."
