NaslovnaUlogujte seRegistrujte se
 

Grigor Vitez - Poezija za decu

Izbor iz poezije za decu Grigora Viteza

Grigor Vitez - Poezija za decu

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ГРИГОРА ВИТЕЗА



НЕМА ЗА МАЧКЕ ШКОЛЕ



– Куда ћеш с торбом? –

упита Миру мачка.



– У школу! Ђак сам!

Ово је торба ђачка.



– И ја бих с тобом! –

мачкине очи моле.



– Не можеш, драга,

нема за мачке школе.



Мачки је доста

да зна прести,

да зна ловити,

да зна јести,

да се зна верати

и да мијауче.

А то све мачке

код куће науче.



КАКВУ КОМЕ КЊИГУ



Замислите, кад би сви у школу пошли –

И они што трче на четири ноге,

И они што их носе крила –

Каква би то чудна школа била!



А какве би им књиге тек морале бити?



Је ли, мацо, књигу би требала и ти?

– Да, за мене и мога сивога колегу

Треба књига у којој се мишеви легу.



А ти, бијели голубане?

– Мени такву књигу гдје је свако слово

Зрно пшенично или зрнце маково.



А ти, медо брундовићу?

– Мени књигу гдје је сваки ред

Мирисан и сладак као мед.



А ти сово ноћобдијо?

– Па знаш да по мраку чита тета сова,

Зато, црну књигу и свјетлећа слова.



А ти, рече натражњаче?

– Мени требају само књиге нашке,

Гдје су ријечи и слова унатрашке.



А ти, зеко зековићу?

– Моја књига, то ми је давна жеља,

да има листове од купуса и кеља.



За такве књиге не водите бриге!

Све ћете добити,

Чим на храсту

Почну први шарани да расту.



ШЕВИНА ЈУТАРНЈА ПЕСМА



Увис!

Увис ћу се дићи!

До сунца ћу

да га будим

ићи

ићи

ићи …



Понијет ћу

тамбурицу

тамбурицу

тамбурицу



Сипат ћу звонца доле

зеленим

жутим

и модрим

бескрајним пољем



Где ми је гнездо?

Где су ми птићи?



Морат ћу

сићи

сићи

сићи

птиће обићи …



Онда ћу опет

до сунца

ићи

ићи

ићи …



ПТИЧЈА ПЈЕВАНКА



Јутрос пала књига с крова,

Просула се из ње слова,

Дошле птице велике и мале

И слова се назобале.



И сад сричу сваког дана

Разна слова прогутана.

Наглас вичу, те Ћурлићу

И цвркућу и ћувичу

И жвргоље и Живка

И Чучер и цивкају,

Пиште, жврља и Чилић,

Кријеште, цврче и ћивричу.



Криче, грчу и грлицу

И пијучу и цијучу,

Жуборкају, ћућоркају,

Пирике, Цирик,

Пискутају, цвијукају,

Цврљугају, Сврљугом,

Ћирликају, грљукају,

Фићука и биглишу

И певају и уздишу …



Сваки дан их сунце пита,

Из књиге им златне чита,

Те од зоре уче, сричу

Два-три слова да Ћурлићу.



СТО ВУКОВА 



У шуми је био Јова.

Тамо газао,

Шалабазао,

А кад се вратио,

Свима је казао:

- Видех, људи, сто вукова!

Зуби страшни,

Очи сјају,

Па урлају,

Завијају …



- Сто вукова? Охо-хо!

Није ваљда равно 100?



- Не баш равно – рече Јова -

Ал 60

Ил 50

Било је вукова …

Зуби страшни,

Очи сјају,

Па урлају,

Завијају …

- Немогуће … јер 50

Друже мој,

Педесет је велик број.



- Можда није баш 50,

Ал 20,

Можда десет …

Пребројат их нисам мого -

Било их је много, много,

Зуби страшни,

Очи сјају,

Па урлају,

Завијају …



- Ма ни десет није било!

То се теби причинило.



- Баш кроз шуму, лишће, грање

Промаглише -

Да ли мање

Или више -

Ко да зна?

Ал јасно видех два.

Зуби страшни,

Очи сјају,

Па урлају,

Завијају …



- Ма ни два их није било!

То се теби само снило.



- Ал ја сам им штропот чуо!

Нешто тамно пројурило,

Вучјег је рода било …



- Сигурно је био миш,

Црни миш, Или-ниш ‘! …



- Видио сам:

Нешто шушну,

Нешто шмугну,

Шума густа, не видиш -

Може бити

Шушну

Шмугну

Повелики миш …



КАКО ЖИВИ АНТУНТУН



У десетом селу

Живи Антунтун.

У њега је малко

Необичан ум.



Он посао сваки

На свој начин ради:

Јаја за лежење

Он у врту сади.



Кад се јако смрачи,

Он мрак граби лонцем.

Разлупано јаје

Он зашива концем.



Да л’ је јело слано,

Он то ухом слуша.

А рибу да пјева

Научити куша.



На ливаду тјера

Бицикл да пасе.

Да му мише лови,

Он затвори прасе.



Гуске сијеном храни,

Снијегом соли овце.

А насади квочку

Да му леже новце.



Кад кроз жито иде

Он сједа у чун.

Сасвим на свој начин

Живи Антутун.



КАКВЕ ЈЕ БОЈЕ ПОТОК



Потоку који шумом тече

Опрезно приђе један јелен

И напивши се воде рече:

- Поток је као шума зелен.



Крај стијења поток и даље тече

О камена ломећ’ ребра,

Скакутајући зеко рече:

- Поток је овај сав од сребра.



Кроз поља поток и даље тече

Под ведро небо изашав,

А ластавица озго рече:

- Поток је као небо плав.



И поток даље тече, тече,

Над њим облаци бијели стоје,

Лебдећи бијели лептир рече:

- Поток је овај бијеле боје.



С мноштвом звијезда дође вече.

Угаси све боје дан.

Плашљива срна тихо рече:

- Гле, сав је поток озвјездан.



КАД БИ ДРВЕЋЕ ХОДАЛО



Кад би дрвеће ходало,

Шуме би се разилазиле на све стране.

Дрвеће би ходало,

А махале њихове гране.



Кад би дрвеће ходало,

И паркови би шетали недељом са шетачима,

А можда би и заиграли мало са играчима.



Кад би дрвеће ходало,

Међу птицама би дошло до велике пометње,

Јер би и гнијезда кренула у шетње.



Кад би дрвеће ходало,

Ја бих писао наранчи с југа

Нек дође код мога болесног друга.



РИБА ЗА ВЕЧЕРУ 

Велику рибу упецао Вања.

Била је велика као длан, можда нешто мања.



“Зар не, мама, кад се испече,

Свима ће за вечеру да дотече? “



“Е, кад је тако, што бих и ја штедјела,

Направит ћу, сине, и мало предјела.

Додат ћу риби, као главном јелу,

Салате коју чинију,

Шунке који режњић,

Ротквица који свежњић,

Саламе који колутић

И један телећи бутицима.

А то ће, мислим, бити сасвим доста,

Можемо на рибу позвати и госта. “



ГДЈЕ ЋЕМО СМИЈЕХ СИЈАТИ



Где ћемо смијех сијати?



По дворишту,

Игралишту,

Шумом, испод грања -

Где год је играња.



А где ће смијех клијати?



У мом срцу,

У твом срцу,

У срцима свију

Клице смијеха клију.



А где ће смијех цветати?



На мом лицу,

На твом лицу,

На лицима свију

Шта се с нама смеју.



Дознало се



Радмила у гају била,

Са Сврака се посвадила,

Посвадила баш!



- А откуд знаш?

- Рекла ми је веверица.

- Откуд знаде веверица?

- Рекла јој је шева птица.

- Откуд знаде шева птица?

- Рекаојој сив облак.

- Откуд знаде сив облак?

- Рекао му ветар лак?

- Откуд знаде ветар лак?

- Како не би знао ветар,

Корак му је километар,

А широка крила лака

Од облака до облака.



ДОХВАТИ МИ ТАТА МЈЕСЕЦ



Дохвати ми, тата, месец,

Да крај мене мало сја!

Дохвати ми, тата, месец,

Да га руком такнем ја!



- Месец мора горе сјати,

Не сме се он скидати.

Он мора код звезда бити,

Пут звездама да светле,

Да звијездице кући знају,

Кад се небом наиграју.

И на земљу мора сјати,

Да зец види вечерати,

Да јеж види путовати,

Да миш види трчкарати,

Да би птице могле спати,

И да теби, моје дете,

Месец лаган сан исплете

Од сребрних нити

Па да сниваш и ти.

МИ ДЕЦА



Ми деца Саградићемо град

Са много зелених крошања.



Ми деца Саградићемо град

Са много плавог неба.



Ми деца Саградићемо град

Са највећом улицом радости.



Ми деца Саградићемо град

Који непријатељ никада неће освојити.



Ми деца Саградићемо град

У нашим срцима.

БИЈЕЛИ ЛАВ



Јесте ли видели белог лава?

Све бело има:

Бијеле му ноге, бело тело, бела глава

И бела лула у зубима …

Прошао је јутрос левом страном

Под отвореним кишобраном.

Нешто гледа у прозоре наше

И све пита и све главом маше:

Зар ваш брацо тако дуго спава?

Зар се тако дуго излежава?

Јесте ли видели белог лава

Којему лула тако добро прија?



Нисте га видели?

Нисам ни ја!

Podeli na Facebook-u

objavljen: 2013-07-19

pregleda:

ključne reči: pesme za decu decije pesme grigor vitez poezija za decu