Morski car i Vasilisa Premudra
Ruska bajka
<p style="text-align: justify;">
Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:</p>
<div style="text-align: justify;">
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.<br />
Цар се мисли, размисли па рече:<br />
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:<br />
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.<br />
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:<br />
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.<br />
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:<br />
- Пусти ме на слободу!<br />
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:<br />
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!<br />
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:<br />
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.<br />
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:<br />
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?<br />
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!<br />
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:<br />
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?<br />
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.</div>
<p style="text-align: justify;">
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:<br />
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?<br />
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.<br />
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!<br />
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:<br />
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.<br />
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.<br />
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?<br />
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.<br />
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога<br />
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:<br />
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:<br />
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:<br />
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.<br />
Летели су, летели па орао поново запита:<br />
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?<br />
- Над нама је небо, а под нама земља.<br />
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?<br />
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.<br />
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.<br />
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:<br />
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:<br />
- Иза нас се црвени кућа.<br />
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.</p>
<p style="text-align: justify;">
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.<br />
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.<br />
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:<br />
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.<br />
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:<br />
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?<br />
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:<br />
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?<br />
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?<br />
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.<br />
Цар се замисли:<br />
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.<br />
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.<br />
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.<br />
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?<br />
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.<br />
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:<br />
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!</p>
<p style="text-align: justify;">
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.<br />
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.<br />
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?<br />
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.<br />
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:<br />
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.<br />
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.<br />
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.<br />
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.<br />
Угледа га водени цар и вели му:<br />
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!<br />
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:<br />
- Зашто, царевићу, сузе рониш?<br />
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.<br />
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:<br />
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.<br />
Похвали га водени цар.<br />
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:<br />
- Што плачеш, царевићу?<br />
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.<br />
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:<br />
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.<br />
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:<br />
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.<br />
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:<br />
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.<br />
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.<br />
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.<br />
- Нека дође!<br />
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.<br />
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.<br />
- Нека дође!<br />
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.</p>
<p style="text-align: justify;">
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.<br />
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.<br />
- Нека се напари!<br />
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.<br />
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!<br />
- Хајдемо - каже царевић.<br />
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.<br />
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?<br />
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:<br />
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.<br />
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:<br />
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?<br />
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.<br />
Потера се врати воденом цару.<br />
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.<br />
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.<br />
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе потера:<br />
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?<br />
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.<br />
И друга потера се врати воденоме цару:<br />
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога попа и оронулу цркву.<br />
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.<br />
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.</p>
<p style="text-align: justify;">
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:<br />
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.<br />
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.<br />
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.<br />
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.<br />
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.<br />
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.<br />
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!<br />
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.<br />
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:<br />
- Голубице, дај и мени сира!<br />
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.<br />
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.</p>
objavljen: 2013-07-31
pregleda:
ključne reči: price za decu bajke ruske bajke vasilisa premudra
