Morski car i Vasilisa Premudra

Bili car i carica. Voleo je car da ide u lov i lovi divljač. Pošao jednom car u lov i ugleda na hrastu sedi mladi orao. Htede da ga ustreli, ali orao ga zamoli:

- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi, doći će vreme da ti mogu ustrebati.

Car se misli, razmisli pa reče:

- Od kakve koristi mi ti možeš biti? - i opet nanišani da puca. Orao mu i drugi put kaže:

- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi, doći će vreme da ti mogu ustrebati.

Car je mislio, mislio, pa kako nikako nije mogao da smisli od kakve bi mu koristi mogao biti orao, reši da ga ubije. Orao i treći put progovori:

- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi i hrani tri godine; doći će vreme da ti mogu ustrebati.

Car se smiluje, uzme orla k sebi i hranio ga je godinu, i dve. Orao je tako mnogo jeo da je svu stoku pojeo; caru više nije ostalo ni ovce, ni krave. Orao mu veli:

- Pusti me na slobodu!

Car ga pusti na slobodu; orao isproba svoja krila, ali vide da još ne može da leti, pa zamoli:

- Čuj me, care gospodare. Hranio si me dve godine, ako hoćeš hrani me još jednu godinu; makar morao zajmiti, ali me prehrani: nećeš na šteti biti!

Car tako i učini. Svuda je zajmio stoku i čitave godine hranio orla, a onda ga je pustio na slobodu. Orao se podigne visoko, visoko; leteo je, leteo pa se spustio na zemlju i rekao:

- A sad, care gospodare, sedni na mene, poletećemo zajedno.

Car sedne na pticu i tako oni polete. Ne prođe dugo i dolete do kraja sinjega mora. Tu orao zbaci sa sebe cara, on pade u more i umoči se do kolena; samo što orao nije pustio cara da potone, poduhvati ga krilom i zapita:

- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?

- Uplašio sam se - veli car - mislio sam da ću se utopiti!

Opet su leteli, leteli dok nisu doleteli do drugoga mora. Orao zbaci sa sebe cara posred mora i car se umoči do pojasa. Onda ga orao poduhvati krilom i upita:

- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?

- Jesam - odgovori car - ali sam se u Boga nadao da ćeš me izvući.

Opet su tako leteli, leteli i doleteli do trećega mora. Pusti orao cara u veliku dubinu, upadne car u vodu do vrata, ali ga orao i treći put poduhvati krilom i pita:

- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?

- Jesam - odgovori car - ali sam se nadao da ćeš me izvući.

- E, sad si, care gospodare, osetio na svojoj koži samrtni strah! To ti ja vraćam milo za drago: sećaš li se kad sam bio na hrastu, a ti htede da me ustreliš; triput si se mašio puške da me ubiješ, a ja sam te molio i sve se nadao da me nećeš ubiti, da ćeš se smilovati, da ćeš me k sebi uzeti!

Posle toga odleteli su iza trideset zemalja. Dugo, dugo su leteli i onda orao reče:

- Pogledaj, care gospodare, šta je nad nama, a šta je pod nama? Car pogleda.

- Nad nama je - veli - nebo, a pod nama zemlja.

- A pogledaj još, šta je s desne strane, a šta s leve?

- S desne strane je široko polje, a s leve se kuća vidi.

- Odletećemo tamo - reče orao - tamo živi moja najmlađa sestra. Sleteli su pravo u dvorište. Sestra je izišla u susret, dočekala svoga brata, posadila ga za hrastovu trpezu, a cara nije htela ni da pogleda - ostavila ga u dvorištu, pustila brze pse i napujdala ih na njega. Orao se silno naljuti, skoči iza stola, poduhvati cara i polete s njim dalje. Leteli su, leteli pa orao reče caru:

- Pogledaj šta je iza nas? Car se osvrne i pogleda:

- Iza nas se crveni kuća. A orao će nato:

- To gori kuća moje najmlađe sestre zato što te nije dočekala, već je brze pse na tebe napujdala.

Leteli su, leteli pa orao ponovo zapita:

- Pogledaj, care gospodare, šta je nad nama, a šta je pod nama?

- Nad nama je nebo, a pod nama zemlja.

- A pogledaj još šta je s desne, a šta s leve strane?

- A s desne strane je široko polje, a s leve se kuća vidi.

- Tamo živi moja srednja sestra, odletećemo joj u goste.

Sleteli su u široko dvorište. Srednja sestra dočeka svoga brata, posadi ga za hrastovu trpezu, a car ostane u dvorištu. Pusti ona brze pse i napujda ih na njega. Orao se rasrdi, ustane od stola, zgrabi cara i odleti s njim još dalje. Leteli su, leteli pa orao reče:

- Care gospodare! Pogledaj šta je iza nas? Car se okrene:

- Iza nas se crveni kuća.

- To gori kuća moje srednje sestre! - reče orao. - A sad ćemo poleteti tamo gde žive moja majka i najstarija sestra.

Kad su doleteli tamo, majka i najstarija sestra im se bog zna kako obraduju, a cara srdačno i s poštovanjem dočekaju.

- E pa, care gospodare - reče orao - predahni i odmori se kod nas, a posle ću ti brod dati i platiti za sve što sam kod tebe pojeo pa idi zbogom kući.

Dadne on caru brod i dva kovčega: jedan crveni, a drugi zeleni i kaže:

- Pazi dobro, ne otvaraj kovčege, dok kući ne dođeš; crveni kovčeg otvori u zadnjem dvorištu, a zeleni kovčeg u prednjem dvorištu.

Car uzme kovčege, oprosti se sa orlom i otplovi po sinjem moru. Doplovio je do nekakvoga ostrva i tamo zaustavo brod. Kad je izašao na obalu, seti se kovčega pa stane misliti šta bi to moglo biti u njima i zašto li mu je orao zabranio da ih otvara. Mislio je, mislio, nije izdržao, hteo je pošto-poto da sazna šta je u njima - uzme crveni kovčeg, stavi ga na zemlju i otvori, kad otuda je toliko raznih životinja izašlo da ih očima nisi mogao sagledati - jedva su sve stale na ostrvo. Kad to vide car, rastuži se, poče plakati i jadikovati:

- Šta sad da radim? Kako da opet skupim tolike životinje u ovako mali kovčeg?

Odjednom ugleda - iz vode izađe čovek, priđe mu i upita:

- Što ti, care gospodare, tako gorko plačeš?

- Kako da ne plačem? - odgovori car. - Kako da skupim ovolike životinje u ovako mali kovčeg?

- Pomoći ću ti u tvojoj nevolji, skupiću ti sve životinje pod jednim uslovom: da mi daš ono što ne znaš da imaš kod kuće.

Car se zamisli:

- Šta bih to mogao imati, a da ne znam? Čini mi se sve znam. Razmisli i pristane.

- Skupi - veli - daću ti ono što ne znam da imam kod kuće.

Onaj čovek mu skupi u kovčeg sve životinje, car se ukrca na brod i krene svojim putem. Kad je došao kući, tu sazna da mu se rodio sin carević. Stane ga ljubiti i milovati i gorke suze prolivati.

- Care gospodare - pita ga carica - reci mi zašto gorke suze roniš?

- Od radosti - odgovori joj; uplašio se da joj kaže istinu da mora dati carevića. Izađe on posle u zadnje dvorište, otvori crveni kovčeg - iz njega izađu bikovi i krave, ovce i ovnovi, nakupilo se tušta i tma svakakve stoke da su sve štale i obori bili dupke puni. Izađe u prednje dvorište, otvori zeleni kovčeg - pred njim se pojavi veliki i prekrasan vrt - kakvog sve drveća u njemu nije bilo! Car se tako obradova da i zaboravi da mora da preda sina.

Otada je prošlo mnogo godina. Jednom se caru prohtelo da prošeta, pa pođe na reku, kad tamo - iz vode se pojavi onaj isti čovek i kaže:

- Nešto si, care gospodare, postao zaboravan! Seti se šta si mi dužan!

Vrati se car kući tužan i pretužan i ispriča carici i careviću istinu. Tugovali su i plakali svi zajedno pa su onda odlučili da im nema druge, već da daju carevića. Odvezu ga na morsku obalu i ostave samoga. Carević pogleda unaokolo, ugleda stazicu i pođe njome: valjda će ga Bog negde dovesti. Išao je išao i obreo se u gustoj šumi; u šumi beše kućica, a u kućici živi baba-Jaga.

Svratiću, pomisli carević i uđe u kuću.

- Zdravo, careviću! - progovori baba-Jaga. - Il' od nečeg bežiš ili nešto tražiš?

- Eh, bako! Najpre me napoj, nahrani, pa onda pitaj.

Ona ga napoji, nahrani, pa joj carević sve potanko ispriča kuda i zašto ide. Baba-Jaga mu reče:

- Pođi, dete moje, na more; tamo će doleteti dvanaest čaplji i pretvoriti se u dvanaest devojaka. Kad krenu da se kupaju, ti se polako prikradi i uzmi najstarijoj devojci košulju. S njom ćeš se sprijateljiti pa onda kreni morskome caru. Uz put ćeš sresti Prejedala i Ispijala i još Mraza Stezala, sve ih povedi sa sobom - valjaće ti u neprilici.

Carević se oprosti sa Jagom, pođe na ugovoreno mesto pored mora i sakrije iza žbuna. Uto doleti dvanaest čaplji, udare o crnu zemlju, pretvore se u lepe devojke i pođu da se kupaju. Carević ukrade najstarijoj košulju i sedne iza žbuna - ne trepće. Devojke se okupale i izašle na obalu, njih jedanaest uzmu svoje košulje, pretvore se u ptice i odlete kući. Ostane samo najstarija, Vasilisa Premudra i stane moliti dobroga junaka.

- Vrati mi - veli - moju košulju; kad dođeš kod moga oca, vodenoga cara, ja ću ti se naći i pomoći.

Carević joj vrati košulju, ona se odmah pretvori u čaplju i odleti za svojim drugaricama. Carević nastavi put i sretne tri bogatira: Prejedala, Ispijala i Mraza Stezala. Povede ih sa sobom i pođe vodenom caru.

Ugleda ga vodeni car i veli mu:

- Zdravo, prijane! Što te tako dugo nije bilo? Umorio sam se čekajući te. Odmah se lati posla; evo ti prvoga zadatka: izgradi za jednu noć veliki kristalni most, da do ujutru bude gotov! Ako ga ne sagradiš — ode ti glava!

Vrati se carević od vodenoga cara, a sve suze roni. Vasilisa Premudra otvori prozor od svoje sobe, ugleda ga i upita:

- Zašto, careviću, suze roniš?

- Ah, Vasilisa Premudra! Kako da ne plačem? Tvoj otac mi je zapovedio da za jednu jedinu noć sagradim kristalni most, a ja, pečalan, ne umem ni sekiru u rukama da držim.

- Ništa ne brini! Lezi da spavaš; jutro je mudrije od večeri. Namestila mu je da legne, pa izašla na doksat i viknula, zviznula junačkim poklikom; sa svih strana se skupe tesari i radnici: jedni zemlju ravnaju, drugi cigle dovlače i za tren oka naprave kristalni most, ukrase ga raznim šarama i raziđu se kućama. Ujutru rano budi Vasilisa Premudra carevića:

- Ustani, careviću! Most je gotov, sad će otac doći da ga vidi. Carević ustane, uzme metlu, pođe na most i stane ga mesti i čistiti.

Pohvali ga vodeni car.

- Hvala ti - veli - izvršio si ovaj zadatak, izvrši i drugi. Evo šta treba da uradiš: zasadi do sutra zeleni vrt - da bude veliki i razgranat, a da u vrtu pevaju ptice pevačice, na drveću da cveta cveće i da vise zrele jabuke i kruške. Vrati se carević od vodenoga cara, a sve suze roni. Vasilisa Premudra otvori prozor i upita ga:

- Što plačeš, careviću?

- Kako da ne plačem? Tvoj otac mi je naredio da za jednu jedinu noć vrt zasadim.

- Ništa ne brini! Lezi da spavaš; jutro je mudrije od večeri. Namestila mu je da legne pa je izašla na doksat i viknula, zviznula junačkim poklikom; sa svih strana se skupe vrtlari i povrtari i zasade zeleni vrt, u vrtu ptice pevačice pevaju, na drveću cvetovi cvetaju, a svuda vise zrele jabuke i kruške. Ujutru rano budi Vasilisa Premudra carevića:

- Ustaj, careviću! Vrt je gotov, otac dolazi da ga vidi.

Carević brzo uzme metlu pa pravo u vrt - poneku stazu omete, poneku granu podigne. Pohvali ga vodeni car:

- Hvala ti, careviću! Pošteno si mi služio, a sad izaberi sebi nevestu između mojih dvanaest kćeri. Sve su one nalik jedna na drugu kao jaje jajetu — lice im je isto, kosa im je ista, haljine su im iste. Triput možeš da pogađaš a ako svaki put pogodiš jednu te istu - ona će postati tvoja žena, a ako ne pogodiš - narediću da te ubiju.

Sazna za to Vasilila Premudra pa uluči priliku da rekne careviću:

- Prvi put ću maramom mahnuti, drugi put ću haljinu popraviti, a treći put će mi iznad glave muva leteti.

I tako je carević sva tri puta pogodio Vasilisu Premudru. Venčali su ih i priredili veliku gozbu. Vodeni car je naspremao svakojakih jela - stotinu ih ljudi ne bi pojelo! Naredi zetu da sve mora biti pojedeno, ako išta ostane - biće zlo.

- Oče - zamoli carevića - sa mnom je jedan starčić, dozvoli mu da jede s nama.

- Neka dođe!

Tu se odmah stvori Prejedalo. Sve je pojeo - i još mu je malo bilo. Vodeni car je spremio i svakojakoga pića četrdeset buradi i naredi zetu da sve bude do poslednje kapi popijeno.

- Oče! - zamoli opet carević - sa mnom je i drugi starčić, dozvoli mu da popije u tvoje zdravlje.

- Neka dođe!

Pojavi se Ispijalo, odjednom iskapi svih četrdeset buradi - i još zatraži da mu daju.

Vidi vodeni car da ništa ne može da učini pa naredi da dobro ugreju za mladence gvozdenu banju. Ugreju gvozdenu banju, dvadeset hvati drva su naložili, peć se zacrvenela a zidovi usijali da se na pet vrsta nije moglo prići.

- Oče - veli carević - dozvoli najpre našem starčiću da se napari, da banju proba.

- Neka se napari!

Uđe u banju Mraz Stezalo - dunu u jedan ugao, dunu u drugi, a već ledenice vise. Iza njega u banju uđu mladenci, umiju se, napare i kući vrate.

- Hajdemo da pobegnemo od oca, vodenoga cara - veli careviću Vasilisa Premudra - on je na tebe toliko srdit, da se bojim da ti kakvo zlo ne nanese!

- Hajdemo - kaže carević.

Odmah osedlaše konje i odjuriše u široko polje. Išli su, išli, tako, dosta dugo.

- Siđi, careviću, s konja i prisloni uvo uz crnu zemlju - veli Vasilisa Premudra - da se ne čuje za nama potera?

Carević prisloni uvo uz crnu zemlju - ništa se ne čuje! Vasilisa Premudra sjaše sa dobroga konja, prilegne na crnu zemlju i veli:

- Ah, careviću! Čujem silnu za nama poteru.

Ona pretvori konje u bunar, sebe u kotlić, a carevića u starca. Naiđe potera:

- Ej, starče! Da nisi video dobroga junaka s lepom devojkom?

- Jesam, rođeni! Ali to je bilo davno, oni su ovuda prošli još kad sam ja mlad bio.

Potera se vrati vodenom caru.

- Nema im - vele - ni traga ni glasa, videli smo samo jednoga starca pokraj bunara, a po vodi pliva kotlić.

- Zašto ih niste uzeli? - poviče vodeni car i odmah sve goniče preda strašnoj smrti, a za carevićem i Vasilisom Premudrom pošalje drugu poteru. A oni su za to vreme bili već daleko odmakli.

Začuje Vasilisa Premudra novu poteru, pretvori carevića u staroga popa, a sebe u oronulu crkvicu - zidovi samo što joj se ne sruše, sva u mahovinu zarasla. Naiđe potera:

- Ej, starče! Da nisi video dobroga junaka sa lepom devojkom?

- Jesam, rođeni! Samo to je bilo tako davno; oni su ovuda prošli kad sam ja mlad bio i ovu crkvu gradio.

I druga potera se vrati vodenome caru:

- Nema ih, vaše carsko veličanstvo, ni traga ni glasa, videli smo samo staroga popa i oronulu crkvu.

- A što ih niste uzeli? - još jače vikne vodeni car, preda goniče strašnoj smrti i sam krene za carevićem i Vasilisom Premudrom.

Ovoga puta Vasilisa Premudra pretvori konje u reku od meda i obale od kiselja, carevića u patka, a sebe u sivu patku. Vodeni car navali na kiselj i medovinu - jeo je, jeo i pio, pio dok nije pukao! Tu je i dušu ispustio.

Carević sa Vasilisom Premudrom nastavi da ide dalje. Kad su se približili kući oca i majke carevića, Vasilisa Premudra reče:

- Idi ti, careviću, napred, javi se ocu i majci, a ja ću te ovde pričekati. Samo upamti dobro ove moje reči: sa svakim se celuj, jedino nemoj sa sestricom. Ako tako ne učiniš, zaboravićeš me.

Carević dođe kući, stane se sa svima zdraviti, poljubi i sestricu, i samo što je poljubio, odmah je svoju ženu zaboravio, kao da mu nikad u mislima nije ni bila.

Tri dana ga je čekala Vasilisa Premudra, a četvrtoga dana prerušila se u prosjakinju, pošla u prestoni grad i smestila se kod jedne starice. A carević se spremao da se oženi bogatom princezom i bilo je objavljeno po čitavome carstvu: koliko god da ima pravoslavnog naroda svi neka izađu da čestitaju mladoženji i nevesti i donesu na dar po pšenični pirog. Tako je i starica kod koje se bila smestila Vasilisa Premudra uzela da seje brašno i sprema pirog.

- Za koga, bako, spremaš pirog? - pita Vasilisa Premudra.

- Kako za koga? Zar ti ne znaš? Pa, naš car ženi sina bogatom princezom; treba u dvorac ići, mladence darivati.

- Daj da ja ispečem i u dvorac odnesem; možda će mi car nešto udeliti.

- Evo ti, peci i neka ti Bog pomogne!

Vasilisa Premudra uzme lepo brašno, zamesi testo, začini ga sirom, unutra stavi goluba i golubicu i napravi pirog.

Pred sam ručak pođu starica i Vasilisa Premudra u dvorac, a tamo gozba kakva se ne pamti. Stave na sto pirog Vasilise Premudre pa kad ga razrezaše popola, iz njega izlete golub i golubica. Golubica uzme komad sira, a golub joj veli:

- Golubice, daj i meni sira!

- Ne dam - odgovori golubica - jer ćeš i ti mene zaboraviti, kao što je carević zaboravio svoju Vasilisu Premudru.

Tu se carević seti svoje žene, skoči iza stola, uze je za bele ruke i posadi pokraj sebe. Otada su živeli zajedno u svakom dobru i sreći.