NaslovnaUlogujte seRegistrujte se
 

Šuma Striborova

Prica Šuma Striborova za noc, autor je Ivana Brlić Mažuranić

Šuma Striborova

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta šuma ostati začarana, dokle god u nju ne stupi onaj, kojeme je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga sveta.

Nasekao dakle onaj momak drva i seo na panj, da počine, jer bejaše lep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne baše prava zmija, nego bejaše ljudska duša, radi greha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se sa njom venčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku pravo u oči.

- Lepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući poneo, - progovori momak od šale.

- Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću, - pomisli grešna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u lepotu devojku, te stade pred momka. Rukavci joj beli i vezeni kao krila leptirova, a sitne nožice. Ali kako bejaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik.

- Evo me! Vodi me kući i venčaj se sa mnom! - reče guja-devojka momku.

Sad da je ono bio siguran i dosetljiv momak, pak da brže mahnuo ušicom od sekire na nju i da je viknuo:

- Nisam baš ja mislio, da se sa šumskim čudom venčam, postala bi devojka opet gujom, utekla bi u panj i nikomu ništa.

Ali ono je bio neki dobričina, plašljiv i stidljiv mladić, pak ga bilo stid da joj ne ispuni želje, kad se već radi njega pretvorila. A baš mu se i svidela, jer je bila lepolika, a on, neiskusan, nije mogao znati, šta joj je ostalo u ustima. Uze on devojku za ruku i povede je kući. A živeo je taj momak sa svojom starom majkom i pazio majku kao ikonu.

- Evo, majko, snaje, - reče momak, kad stigoše on i devojka kući.

- Hvala Bogu, sinko, - odvrati majka i pogleda lepu devojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah spozna, šta ima snaja u ustima. Ode snaja da se preobuče, a mati reče sinu:

- Lepu si mladu izabrao, samo pazi, sine, nije li ono guja!

Sin se malo ne skamenio od čuda: otkud njegova mati zna, da je ono bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli:

- Moja majka mora da je veštica. I odmah zamrzi na majku.

Počelo njih troje živeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaja jezičljiva, nazlobna, proždrljiva i goropadna.

Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaja zapovedi jednog dana starici, neka joj donese snega sa vrha litice, da se umije.

- Nema puta na onu visinu, - reče starica.

- Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dole, - reče snaja.

Tamo bio i sin, pa se nasmejao na te reči, samo da ugodi svojoj ženi.

To se tako ražalilo majci, da odmah pođe na liticu po sneg, jer joj nije bilo žao života. Idući putem, htela se pomoliti Bogu za pomoć, ali se predomisli govoreći:

- Opazio bi Bog, da mi sin ne valja.

Ali Bog joj ipak osta na pomoći, i ona srećno donese snaji snega sa litice ispod oblaka.

Drugog dana zapovedi snaja baki:

- Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi šarana za ručak.

- Provaliće se led poda mnom, propašću u jezero, - odvrati baka.

- Radovaće se šaran, propadneš li s njim, reče snaja.

I opet se sin nasmejao, a baka se tako ražalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plače ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali još neće da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grešan.

- I bolje da poginem, pomisli baka i ide po ledu.

Ali još nije došlo vreme, da baka umre. Zato prelete nad njom galeb, noseći ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese srećno snasi.

Trećeg dana sela baka uz ognjište i uze sinovu košulju, da je okrpi. Kad to vide snaja, polete do nje, istrže joj košulju iz ruku i viknu:

- Ostavi to, slepice stara, nisu to tvoji poslovi.

I ne dade majci, da okrpi sinovljevu košulju. Sad se starici zaista rastuži srce, pa ona ode pred kuću, sedne na onoj ciči zimi na klupu i pomoli se Bogu:

- Bože moj, pomozi mi!

Uto vide ona, kako k njoj ide neko ubogo devojče, na njemu samo iscepana odeća, a rame pomodrilo od hladnoće, jer joj se rukav pocepao. Ali se svejedno devojče nasmejava jer je umilne ćudi. Pod pazuhom joj svežanj luči (drva za potpalu).

- Hoćete li, bako, kupiti luči? - pita devojče.

- Nemam novaca, ćerkice, nego ako hoćeš da ti okrpim taj rukavčić, - reče tužna baka, koja je još držala u rukama iglu i konac za sinovu košulju.

Baka okrpi devojčici rukav, a devojka joj dade svežanj luči, zahvali joj milo i ode dalje, radosna, što joj rame ne zebe.

U veče reče snaja baki:

- Mi ćemo poći u goste kumi, a ti da si ugrejala vode, dok se vratim.

Bila snaja proždrljiva i uvek gledala, gde da se ugosti.

Kad oni odoše, osta baka sama, pa uze one luči, što joj ga prodalo devojče, i potpali oganj na ognjištu, a onda ode u komoru po drva. Dok je ona u komori tražila drva, začuje, kako u kuhinji nešto pucka, nešto kucka: kuc! kuc!

- Ko je božji? - upita baka iz komore.

- Domaći! Domaći! - odazovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da cvrkuću vrepci pod strehom.

Dalo se baki na čudo, šta je ovo ovako u noći, i ona uđe u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjištu istom rasplamsale luči, a oko plamena zaigrali kolo "Domaći", sve sami mužići od jedva po lakta. Na njima kožusi, kapice i opančići crveni kao plamenovi, kosa i brada sive kao pepeo, a oči žarke kao živi ugalj. Izlazi njih sve više i više iz plamena, svaka luč po jednog daje. Kako izlaze, tako se smeju i vrište, prebacuju se po ognjištu, cikću od veselja i hvataju se u kolo.

Pa zaigra kolo: po ognjištu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po ćupu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Brže! Cikću, vrište, guraju se i krevelje. So prosuše, kvas proliše, brašno rastepoše - sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i greje; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca, nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utehu.

Čini se baki, da se pomladila - nasmeje se kao grlica, poskoči kao curica, hvata se u kolo sa Domaćima pa zaigra. Ali joj ipak ostalo još čemera u srcu, a to bejaše tako teško, te kolo odmah stade.

- Božja braćo, - reče onda baka Domaćima, biste li vi meni znali pomoći, da ugledam jezik svoje snahe, pa kad kažem momu sinu, šta sam na svoje oči videla, možda se opameti?

Baka stane pripovedati Domaćima sve, kako je bilo. Domaći posedali uokolo po ivici ognjišta, nanizali se kao čičak do čička i slušaju baku; pa sve klimaju glavama od čuda. Kako klimaju glavama, onako im se žare crvene kapice: mislio bi ko, ono sama vatra na ognjištu plamti.

Kad je baka svršila pripovedanje, viknu jedan od Domaćih, po imenu Malik Tintilinić:

- Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i doneću ti svračjih jaja. Podmetnućemo ih pod kokošku, pa kad se izlegu svračići, prevariće se snaja: polakomiće se kao svaka šumska guja za svračićima i isplaziće jezik.

Svi Domaći ciknuše od radosti, što se Malik Tintilinić tako dobro dosetio. Još oni najbolje vrište, ali ide snaja iz gostiju i nosi sebi kolač. Nasrne snaja ljutito na vrata, da vidi, ko to u kuhinji vrišti. Ali kad ona otvori vrata, a ono: top! - prasne plamen, skočiše Domaći, topnuše svi u jedan mah nožicama o ognjište, ponesoše se nad plamen, poleteše pod krov - kvrcnuše daščice na krovu i nestade Domaćih. Samo Malik Tintilinić ne uteče, nego se sakrije u pepelu.

Kako je plamen iznenada prsnuo u vis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplašila snaja i od straha sela na zemlju kao vreća. Rastepe joj se kolač u rukama, raspadnu joj se kose i češljevi, bulji oči i viče od jeda:

- Šta je ovo bilo, nesrećo stara!

- Vetar podigao plamen, kad si otvorila vrata, - reče baka i mudro se drži.

- A što je ono u pepelu? - opet će snaja, jer je iz pepela virila crvena peta opančića Malika Tintilinića.

- Ono je žar, - odvraća baka.

Ali snaja ne veruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bliza šta je na ognjištu. Prikučila se licem do pepela, ali se Malik Tintilinić hitro baci nožicom i kvrcne petom snaju po nosu. Viče snaja kao da se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raščupane kose.

- Što je ovo, nesrećo stara? - pišti snaha.

- Poprskao te kesten iz žara, - odvraća baka, a Malik Tintilinić u pepelu puca od smeha.

Kad je snaja otišla da se umije, pokaže baka Maliku Tintiliniću, gde je u komori snaja nasadila kokoš, da bude malih pilića za Božić. Još iste noći donese Malik svračjih jaja i podmetne ih pod kokošku umesto kokošjih.

Zapovedila snaja baki, da dobro pazi na koku, pa kad se izlegu pilići, neka joj javi. Pozvaće snaja čitavo selo, da vidi, kako ona ima pilića na Božić, kad ih niko nema.

Došlo vreme, izlegli se svračići. Javi baka snasi, da su pilići izašli, a snaja pozove selo. Došle kume i komšije, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaja zapovedi baki, da donese gnezdo u trem. Donese baka gnezdo, podigoše koku, a ono u gnezdu nešto zakrešti: iskočiše goli svračići, pa skok! skok! po tremu.

Kad je snaja-guja opazila ovako iznenada svračiće, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ćud, polete snaja po tremu za svračićima i isplazi za njima svoj tanki i šiljasti jezik kao u šumi. Vrisnuše i prekrstiše se kume i komšije, te povedoše svoju decu kući, jer upoznaše, da je ono zaista šumska guja.

Majka pak radosno pođe do sina govoreći:

- Odvedi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči video, koga u kući hraniš.

I mati htede da zagrli sinka. Ali sin je bio baš veoma budalast čovek, pa se još više usprkosio i nasuprot sela i nasuprot majke i nasuprot istih svojih očiju. Neće da sudi ženi-guji nego još vikne na majku:

- Otkud tebi svračići u to doba, veštice stara? Nosi mi se iz kuće!

E, sad je mati videla, da pomoći nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tera iz kuće, dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila.

Sin privoli, da mati ostane do večeri još u kući. Kad je došlo veče, uze baka u torbu nešto hleba i nešto onih luči, što joj ih je dalo ubogo devojče. A onda ode kukajući iz kuće sinove.

Čim je mati prešla preko praga, utrne se vatra na ognjištu i pade raspeće sa stene. Ostadoše sin i snaja u mračnoj soni - i sada sin oseti, kako je počinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne sme da ženi o tom govori, jer je plašljiv, nego joj kaže:

- Hajdemo za majkom, da vidimo, kako će poginuti od hladnoće.

Skoči veselo zlurada snaja, obukoše se i odoše iz daleka za staricom. A baka žalosna ide po snegu, u po noći, preko polja. Kad je došla na jedno veliko strnište, uhvati je takova hladnoća, da nije mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one luči, razgrne sneg i potpali vatru, da se malo ugreje.

Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu! Iskakuju iz vatre sve uokolo u sneg, a za njima iskre frcaju na sve strane u tamnu noć.

Milo je baki, gotovo bi proplakala od miline, što je ne ostaviše samu na putu. A oni se kupe oko nje, smeju se i zvižde.

- Božja braćo, - reče baka, - nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesreći.

Ispriča baka Domaćima, kako se budalasti sin još više pozlobio na nju, otkad se i on i selo uverili, da je u snaji zaista gujin jezik.

- Proterao me, a vi pomozite, ako znate.

Malo ćute Domaći, malo tope sneg sa opančića i ne znaju baki saveta. Ali onda Malik Tintilinić reče:

- Hajdemo do Stribora, starešine našega. On svačemu saveta znade.

I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko strništa dokasa k njima jelen i dvanaest veverica. Postaviše baku na jelena, a Domaći posedaše na veverice i pođoše put šume Striborove.

Jašu oni kroz noć - na jelenu rogovi i paroščići, a na svakom paroščiću zvezdica. Sjaji se jelen i kazuje put, a za njim juri dvanaest veverica, a u svake veverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i žure, a za njima izdaleka trči snaja i sin. Tako stigoše do šume Striborove, i ponese jelen baku kroz šumu.

Spozna snaja sve u mraku, da je ono šuma Striborova, gde je ona već jednom radi greha ukleta bila, ali od velike zlobe ne može se ni setiti svojih novih greha, ni uplašiti se za njih, nego se još više raduje govoreći:

- Propašće neuka baka u ovoj šumi sred tolikih čarolija - i polete još brže za jelenom.

Donese dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak beše šumski starešina. Sedeo je na sred šume, u dubu tako velikom, da je u njemu bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograđeno. Pred najlepšim dvorom sedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.

- Pomozi baki, propala je od snaje-guje, rekoše Domaći Striboru, kad mu se bejahu poklonili i oni i baka. Ispričaju oni sve, kako je bilo. A snaja i sin došunjali se do duba, pa gledaju i slušaju šta će biti.

Kad su Domaći svršili svoju priču, reče Stribor baki:

- Ne boj se starice! Ostavi snaju, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!

Pogleda baka, a ono njeno rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu veselje. Zvona zvone, gusle gude, zastave se viju, a pesme podcikuju.

- Uniđi kroz ogradicu, pljesni rukama i pomladićeš se odmah. Ostaćeš u selu svome, da mladuješ i da se raduješ, kao pre pedesetak godina! - reče Stribor.

Razveseli se baka kao nikada, polete odmah do ogradice, uhvatila se već rukom za srebrna vratašca, ali se uto još nečega setila, pa upita Stribora:

- A što će biti od mog sina?

- Ne budali, bako! - odgovori Stribor: - Otkud bi ti za svoga sina znala? On će ostati u ovom vremenu, a ti ćeš se vratiti u mladost svoju! Ni znati ne ćeš za kakvog sina!

Kad je baka ovo čula, zamisli se teško. A onda se polako vrati od gredice, dođe natrag pred Stribora, nakloni se duboko i reče:

- Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobrome, što mi ga daješ. Ali ja volim ostati u svojoj nesreći, a znati, da imam sina, nego da mi daš svo blago i svo dobro ovoga sveta, a da moram zaboraviti sina!

Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njena nevolja, nego sva sreća ovog sveta.

Zanjiše se čitava šuma, provali se zemlja, propade u zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograđenim, nestade Stribora i Domaćih, - ciknu snaja iza duba, pretvori se u guju - uteče u rupu - a majka i sin nađoše se nasred šume sami, jedno uz drugo.

Pade sin pred majku na kolena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podiže na svoje ruke i nosi kući, kuda srećno do zore stigoše. Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni zamerila bila.

Momak se posle venčao s onim ubogim i milim devojčetom, što im bejaše dovela Domaće u kuću.

Još i sad srećno žive svi zajedno, pak im Malik Tintilinić u zimnske večeri rado na ognjište dohodi.

Autor: Ivana Brlić Mažuranić

Podeli na Facebook-u

objavljen: 2013-07-26

pregleda:

ključne reči: price za decu narodne price za decu radijske price za decu suma striborova ivana brlic mazuranic