Bio jednom jedan kralj. Ne ceo već samo tri frtalja.
Tri frtalja kralja.
Falio mu frtalj da bi bio kralj.
Tri frtalja kralja – to još nije kralj. To je tri frtalja kralja.
Gde da nađe frtalj?
Frtalj kralja? Ima li gde frtalj kralja?
Imali su negde celog – nemaju ga više.
Gde imaju – ne krnji im se. Daju li frtalj svoga kralja, ostade im tri frtalja. Tri frtalja kralja – to nije kralj.
Gde da nađu frtalj? Ima li gde frtalj kralja?
… Srećom, nađe se u jednoj dobroj zemlji – kralj i po.
Kralj i po, to je više nego kralj. To je kralj i po.
– Kralju i po, – reče tri frtalja kralja – biste li mi dali frtalj, da postanem kralj?
– Vrlo rado – reče kralj i po.
– Dohvatite malj, odvalite frtalj. Ja sam kralj i po. Frtalj manje, frtalj više – ne menja stvar.
Tri frtalja kralja prihvati se malja i raspali kralja i po.
Pade kralj i po u čkalj – odvali se frtalj.
Tri frtalja kralja uze frtalj od kralja i po i postade kralj.
Kralj i po postade kralj i frtalj, što je još uvek više, a ne manje nego samo kralj.
